|
ЖРТВЕНИ ШАХОПЕВ
прва верзија
Слободан Симић - ПРА МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ
Омладинско првенство Београда, фебруар 1967
Сицилијанска одбрана
1. е4, ц5; 2. Сф3, д6; 3. д4, цд; 4. Сд4, Сф6; 5. Сц3, а6; 6. Лц4, е6; 7. Ле3, Ле7; 8. Де2, 0-0; 9. 0-0-0, Лд7; 10. ф4, б5; 11. Лд3, б4; 12. Сб1, Да5; 13. Лд2, Сц6; 14. Сб3, Да2; 15.Тф1, Тфц8; 16. е5, Дб3; 17. еф, Сд4; 18. Де4, Дц2; 19. Лц2, Тц2; 20. Дц2, Се2 мат
Фебруар 1967, Београд
ЖРТВЕНИ (КОЊСКИ!) ШАХОПЕВ
друга верзија
Хеј, народе! Догодило се чудо!
Још нисте чули за такву гротеску!
Један црн коњ џилитнуо се лудо
И сам скршио белу солдатеску!
У јеку битке падале су жртве.
Упомоћ Упомоћ! вапио је краљ.
Непријатељ језди и не броји мртве
Као да му командује Михаил Таљ!
Стража се узбуни па на краљев ропац
Призва делије од свакога рода
По један пешак, топ, скакач и ловац
Сташе да творе обруч непрохода.
У противнапад! нареди краљица
Па сама поведе оштар узвраћај.
С првим официрем моћна осветница
Црном краљу сплете матни загрљај.
Али спрам свих њих борио се Песник
Већ са својом дамом у Вечном Животу
На црно-белој табли урнебесник
Ратник за Смисао, Љубав и Лепоту.
Његова краљица смотри претњу краха
Па ускликнувши: Без краља не ваља!
Призва јунаке без мане и страха
И даде живот за вољеног краља.
И кад белом краљу ат већ дође главе
Да левим копитом докаже педигре
Први артиљерац ношен жаром славе
Залуд се жртвова за лепоту Игре.
Црни ат остаде сам на сред бојишта
Спрам њега бедем око олигарха
И тад се пропе, џилитну, зањишта
И десним копитом докрајчи монарха.
Хеј људи! Памтите ту чудесну слику
Подвиг о каквом сваки јунак снева!
У спомен поети дорат-бојовнику
Ширите славу коњског шахопева!
1967, Предео Жеге - 2011, Вретено |
|
|
О ЖРТВЕНОМ ШАХОПЕВУ
Ово је по свему судећи први случај у дугој историји песништва да се у једној песничкој књизи појављује шаховска партија. Приређивач је са највећом неверицом пропратио тај ауторов предлог, али се са њим убрзо сагласио увидом у околности под којима је та партија одиграна, и нарочито у истински поетску лепоту њених завршних потеза које смо на дијаграмима представили као стихове песме поређане у строфе. Читаоцу није потребно да буде велики шаховски зналац да би уживао у прелепој завршној слици због које ће свако пожелети да бар научи кретање фигура.
На полугодишту трећег разреда гимназије (фебруар 1967), песник је играо на Омладинском шаховском првенству Београда, у тадашњем Шаховском дому ""Душанов град" на Теразијама (Теразије 4). Из једног дневничког записа сазнајемо да је вече пре почетка турнира изабраници свога срца (Венка Свилокос у Опсенаријуму) однео песму "Девојка из пете клупе" и сутрадан замислио да ће у првој партији свака фигура на табли представљати по једну значајну личност из његовог окружења, саобразно њеним особинама. Није тешко погодити кога је представљала најмоћнија шаховска фигура - краљица.
Водећи црне фигуре против свог школског друга Слободана Симића који му је за противника запао вољом жреба, на први потез размишљао је пола сата распоређујући "пријатеље" и "непријатеље", познанике и рођаке све до последњег пешака, већ у том тренутку изазвавши пажњу и чуђење међу учесницима и посматрачима. Гужва око песниковог стола постајала је све већа када су узастопне жртве почеле да грогирају водича белих фигура који је своје запрепашћење од потеза до потеза нескривено испољавао све снажнијим трзајима тела уназад. Изливи зноја и потезање за марамицом претходили су завршном удару који је дочекао потпуно отромбољен на столици, укоченог погледа, разрогачених очију, попут самртника коме још само треба спустити капке. Његову агонију увећала је околност да је стратег црних фигура "угушени мат" могао дати и потез раније.
Јер када је неминовност мата била свима очигледна, наравно и презнојавајућем водичу белих фигура, његов противник се дао у дубоко размишљање! "Да ли је могуће да то неће видети?" - грозничаво се у таквим приликама разбуктава нада у глави губитника. Али песник је размишљао о нечем другом: Да ли да и по други пут жртвује "своју" краљицу? Да ли зарад Лепоте вреди жртвовати Љубав?
А када се на табли појавила завршна позиција са усамљеним скакачем (кога ли је тај коњ представљао?) који матира белог краља загушеног властитим дворјанима и солдатеском (по једна фигура од сваке сорте!), није било никога у сали ко није пришао столу и са дивљењем посматрао ту готово и гротескну слику надмоћне победе духа над материјом.
Жртвовање властите "краљице" зарад постизања такве победе постаће средишња егзистенцијална опсесија читавог песниковог живота чије ће се драматично расплитање испоставити као срж целокупне опсенаријумске драме.
*
Ово је прилика да се истакне посебна улога шаха не само у животу творца "Жртвеног шахопева", него нарочито у ширем окружењу опсесионистичког покрета. Додуше, нико ни у првом ни у другом "језгру" није био острашћени љубитељ и зналац древне игре (наравно, осим самог "Језгре"), али се безмало све у одвијању свакодневног живота вртело око ње. С обзиром да је "шаховски ток" најснажнија "струја" у Опсенаријуму као четвртом тому овог истог дела (он и започиње песниковим ауторским шаховским проблемом "Бели на потезу ремизира"), задовољићемо се овде само напоменом да је наш песник-философ за шаховском таблом рано показао велики дар и резултате који су га вукли у потпуну посвећеност којој је, међутим, одолео, додуше тешка срца, али на начин да је одрицање од своје највеће страсти доживео као обредну жртву, поднету на олтар Поезије и Философије.
Зато наслов "Жртвени шахопев" носи на себи неупоредиво већу тежину од оне која је везује за приказану партију. Читалац ће се у то и сам уверити када се у Опсенаријуму сусретне са шахом у преломним тренуцима "Опсенаровог" живота и када проникне у магичну симболику шаховске игре чији ће се крајњи смисао (и преосмишљавање!) показати као носећи стуб целе опсенаријумске грађевине. |
|
|
ШАХОПЕВИ
Пра Милан Младеновић - ЉУБОМИР ЉУБОЈЕВИЋ
Француска одбрана
Последње коло
Омладинског првенства Београда,
фебруар 1967
1. е4, е6 2. д4, д5 3. е5, ц5 4. ц3, сц6 5. ф4, Дб6 6. Сф3, ф6 7. Лд3, Лд7 8. Лц2, Сх6 9. г3, цд 10. цд, Лб4 11. Сц3, Тц8 12. Кф2?, Сф5 13. Се2, Сцд4! 14. Сед4, Лц5 15. Кг2, Сд4 16. Сд4, Лд4 17. Ла4, Ла4 18. Дх5?, г6 19. Дх6, Кд7?? (19. ... фе! 20. Дг7, е4) 20. Дг7, Кц6 21. Де7, Тхе8 22. Дд6, Кб5 23. Да3, Лц2 24. Лд2 (24. б3, Да5) Кц4 25. б3, Кд3! Бели предаје
За све године дружења и сарадње са пра Миланом од Лужице, у небројеним приликама крцатим сваковрсним згодама и изненађењима, па и чудесима, овај приређивач није доживео веће запрепашћење од оног које је поделио са још тројицом једнако затечених сведока (један од њих је сам др Антоније Тезић, такође приређивач и тумач Младеновићевих књига, друга двојица шахисти-аматери, правник-адвокат Душан Ерић и економиста Небојша Јовановић), са којима је у неверици гледао како песник чупа из памћења све потезе шаховске партије коју је равно 42 године раније, фебруара 1967, у последњем колу Омладинског првенства Београда (дакле истог оног првенства које је започело "Жртвеним шахопевом"!), одиграо са славним велемајстором Љубомиром Љубојевићем, уз Светозара Глигорића највећим српским шахистом свих времена, иначе својим ужичким земљаком и новобеоградским суседом (за љубитеље синхроницитета да напоменемо да је Љубојевић у то време живео у истом "солитеру" Ц-23 у којем и убијени премијер Србије Зоран Ђинђић, на стотинак метара од песниковог Ц-12).
Сведоци су били склони да исто запрепашћење вежу за претходно присећање целог тока партије самог "Жртвеног шахопева" чије је потезе, за представљаwе у овој књизи, изискивао овај приређивач, али је јахач на црном ату који гуши белог краља благовремено скренуо пажњу да му то није први пут да ту партију из првог кола призива у памћење.
"Али никад до сада", додао је, "нисам покушао да се сетим партије последњег кола са Љубом Љубојевићем, иако је врло добро памтим, и чини ми се да бих могао да је се сетим.
"После колико, 42 године?" - подругљиво се обрецну Ерић. "Чиста лудост!"
"Мислиш?" - узврати песник и намести фигуре у почетан положај. "Хајде баш да видимо!"
Наравно, ту паде опклада између правника и економисте - други је одмах ускликнуо:
"Сетиће се!"
И док се пред нашим очима одвијала неупоредива чаролија и партија потез по потез, после толико времена, добијала свој обрис, сазнали смо за драму која се одвијала у њеној позадини, вредну да овде буде исприповедана. Најбоље ће бити да је предочимо самим песниковим речима:
"Љуби је од те партије зависило прво место на турниру, а ја сам се већ био квалификовао за Омладинско првенство Србије. Уколико би његов такмац Душан Чича, од кога је имао пола поена више, добио Зорана Симића (тај ти је, Ерићу, сад твој дупли колега, адвокат), за прво би му место била неопходна победа против мене.
Ја сам у тој трци за прво место навијао за Љубу јер ме је Чича по завршетку четвртог кола разљутио некоректним и арогантним држањем у анализи наше партије коју је, иначе, заслужено добио. Са шаховске тачке гледишта, та партија, са Чичом, имала је посебан теоријски значај јер се за таблом поновила варијанта чувене и тада веома актуелне Најдорфове варијанте Сицилијанске одбране у којој sam у прва два кола, против Сл. Симића и Владе Јаковљевског, извео "жртвени шахопев", овом другом такође у отварању жртвујући топа на пољу б2, и оба пута, по општем мишљењу, применио такозвану "теоријску новост".
Тако смо и Љуба и ја више пратили шта се догађа за суседним столом. Ја сам имао чврсту одлуку да у случају потребе, каква год да ми је позиција, својевољно начиним грешку и уступим победу драгом човеку чијој очигледној харизми није сметало да се са супарницима опходи пријатно и благонаклоно.
Ето, већ ту је било јасно да сам ја у шаховској арени био само гост. Такво размишљање показује зашто сам после, када сам био спреман да са Стефаном и Абрамом кренем према врху, баталио активно играње..."
(С обзиром на околност да шаху припада почасно место у Опсенаријуму, читалац ће тамо имати прилику да се упозна са преосталим делом ове исповести, тј. са оним њеним делом који се тиче разлога из којих је шах изгубио једног од својих најфанатичнијих поклоника и најдубљих познавалаца. "Стефан и Абрам" су данашњи велемајстори Стефан Ђурић и Бошко Абрамовић, песникови пријатељи, на чије је животно определење за професионално бављење шахом он пресудно утицао, прим. прир.)
" ...
- Та усмереност на партију између Чиче и Симића и ишчекивање њеног исхода објашњава шта се догађало за нашом таблом. Као прво, размишљао сам у отварању двоструко дуже него што бих иначе, искористивши прилику да као и у првом, "шахопевном", колу претресам питања о односу шаха и свог текућег живота. Друго, определио сам се да против Француске одбране за коју сам знао да ће је Љуба играти јер је већ тада за њу био прави експерт, применим оригиналну али сумњиву идеју коју је, ипак успешно, спровео руски велемајстор Алексеј Суетин у једној партији коју сам раније гледао, то је ово г3 које ти штеди рокаду. И ево, погледајте сад овај потез, који је по реду, Ћатићу (Један од шаљивих начина на који се песник, иначе велемајстор у надевању надимака свима и сваком, обраћа овом приређивачу, када се он бави записивањем података или његових казивања, у овом случају бележењем потеза предметне партије, прим. прир.), је л' дванаести, Кф2. Под свим другим околностима ставио бих краља на ф1 и тако га пребацио на г2 где сам му, по узору на Суетина, направио гнездо. Али видим тамо да Чича дави Симића, и кажем - ево тренутка, и стављам краља на погибељно поље! Па наравно, Љуба као из топа привремено жртвује фигуру, ево овако, и после овог логичног расплета, с пешаком више, има добитничку позицију, ево је. Да му олакшам реализацију и донекле прикријем "намештаљку" - јер она друга партија је готова и Љуба не сме да киксне - сад ја жртвујем фигуру ради напада на краља, на овако оригиналан али сасвим глупав и готово невероватан начин, види шта ми је у том игроказу пало напамет - гледај те разроке потезе Ла4 и Дх5! - иначе бих се нормално давио до завршнице и можда ископао неку шансу за реми.
На моје и опште запрепашћење, кроз неколико даљих потеза настаје позиција у којој се чини да црни краљ срља у неминован мат! Уместо да овако мирно поједе пешака у центру, и кад упаднем дамом на г7, гурне ово е4 и све лепо повеже - крај приче!- Љуба изненада креће краљем у центар и долази под удар мојих заспалих топова! Страшно! Шта да радим? Свих оних триста људи који су у првом колу сладокусили "жртвени шахопев", у чуду гледајући како бели монарх, упркос савршеној заштити свих својих војних родова и целе дворске свите, не може да утекне пред копитама једног помахниталог ждрепца, сада ми поново виси над главом, овога пута у ишчекивању да својом тешком артиљеријом разнесем полуделог краља који јој из потеза у потез, својим голим прсима, без ичије заштите, изазивачки и пркосно, излази на ватрену линију! |
|
     
|
Анатолиј Карпов - ПРА МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ
Староиндијска одбрана
Симултанка на Сајму књига у Херцег Иглиону, август 1995
1. д4, Сф6 2. ц4, д6 3. Сц3, Сд7 4. е4, е5 5. Сф3, ц6 6. Ле2, Ле7 7. 0-0, 0-0 8. Лг5, Те8 9. Дц2, Дц7 10.х3, б6 11. а3, а5 12. Тад1, Лб7 13. Тд2, Тaц8 14. де, де 15. Сх4, Сц5 16. Тфд1, Се6 17. Лф6, Лф6 18. Тд7, Дб8 19. Сф5, Сд4 20. Сд4, ед 21. Са4, ц5 22. Тб7, Дб7 23. Лд3, Ле5 24. Дб3, Те6 25. Дб5, Тф6 26. г3, г5 27. б4. Дц7 28. Кг2, х5 29. Тд2, х4 30. г4, Лг3! 31. е5, Де5 32. Лф5, Тф5! 33. гф, Де1 34. Тб2, Те8! 35. бц, Лф2! 36. Тф2, Те3 Бели предаје
|
  
|
